Knjiga za koju nisam imala namjeru napisati pretjerano dobru kritiku, ne zato što nije dobra, već zato što mislim da Balaševića već treba voljeti prije čitanja ove balade, kako ju on naziva. Istina, nije teško voljeti ga, ali ipak...
Za one koji ga još ne znaju, ovo nije pravi način da ga upoznaju. Poslušajte koju pjesmu, plačite nad gorkom sudbinom Vase Ladačkoga, iz prikrajka gledajte neku protinu kći, a onda kasnije, kad pređete na neke manje 'popularne' pjesme primite se ove knjige. Ili ju jednostavno čitajte poput nekog tipičnog ljubića, koji nije dovoljno tipičan da bi bio dobar.
Za ostale... Čitajte ju u sanjivim maglovitim večerima, kad poželite malo bolje upoznati neke stare poznate likove, kad poželite malo plakati, kad poželite neki drugi svijet, kad poželite živjeti bajke...
Sada ozbiljno. Nije ovo ---------
Prvi roman čovjeka kojeg mase znaju po 'pjesmama za žile rezati', po mnogima i najbolji (za one koji ne znaju Balašević je izdao pet knjiga). Po meni nije, al nema veze. Lišen prevelike patetike, ali ipak sa dovoljnom dozom onoga što se od Balaševića očekuje (koja je riječ za to? Patos? Tuga? Romantika? Panonija? Bajka?), roman opisuje djetinjstvo i mladost kantautora, nekadašnje velike zvijezde koja je spletom okolnosti završila radeći na benzinskoj pumpi i upoznaje mladu novinarku u koju se zaljubljuje i priča joj priču svog života. Da ne bi bilo zabune, nije ovo samo ljubavni roman. Priča je to o raspadu životnih ideala, snova i vjerovanja koji se desio pri raspadu Jugoslavije, o odrastanju i razočaranju u ljudima i društvu, o tajnama, snovima i tugama,o vjenčanjima koja nisu bila njegova, o prijateljstvu trojice dječaka koji su postali odrasli ljudi, i koje traje premda je jedan u Švicarskoj, jedan na pumpi u Novome Sadu, a jedan u grobu. Prijateljstvo koje bih si poželjela... a opet i ne bi. Priča u kojoj nazirem neke od emocija koje mogu čovjeka zadesiti kako stari i koje poželiš doživjeti premda ne znaš može li ih se preživjeti.
Ovo je knjiga uz koju vam može biti dosadno, može vam biti obično, može vam se činiti kao osrednji šund roman kakvih ima hrpa, može se činiti poput pretjerano isforsirane integralne verzije njegovih pjesama. No u pravom trenu, u pravom raspoloženju, ovo je priča za dušu, posebna po tome što je priča za naše, balkanske duše...
Balašević:
Tri posleratna druga:
tekst romana na netu:
• http://www.svastara.com/razno/tpd/
Ulomci:
„Poštujem i prihvatam sve prirodne procese, ali zašto je okoštavanje moralo da mi krene baš od glave?“
„Čava Basista je imao mnogo prijatelja, ali ne broje se oni koje si imao, nego oni koji ti ostanu.“
„Jedna Martinova košcata rodaka razgrnula je sve pred sobom, i docepala se buketa, praveci namernu licnu u napadu. Ne znam zašto...
Po obicaju, veruje se da ce se ona koja uhvati mladin buket sledeca udati, a pomenuta pobednica, bar sudeci po izgledu, mogla se, eventualno, sledeca jedino oženiti...“
„Kad se okitio crnim florom, Cale je bio mladi nego ja sad. I nije se ženio drugi put...
Godinama je živeo sa Borkom, ali ja sam to saznao tek u petnaestoj, a nisam je upoznao sve do dvadeset i druge. Nikad je nije dovodio kuci, nije me vrbovao pricom o dobroj teti koju mogu zvati "mama", ne znam kad je odlazio kod nje, ali bio je sa mnom za svaki rodendan, svaki praznik, i u ponoc svake Nove Godine, dokle god je to meni bilo potrebno.
Verovatno je voleo i Borku, na neki nacin, ali mamina prerana smrt oznacila je ljubav mojih roditelja srebrnom zvezdicom sudbine, i neki misle da je to Caleta potpuno dotuklo, ali ja sam ga ipak najbolje znao.
Nije ga potpuno dotuklo...
Kad mu je "dolazilo", kad je cutao, cugao i sedeo u mraku, "to" je uvek nekako nalazilo prostora da ga dotuce još malkice...
Uvek.
Svaki jebeni put...“
„Ćale mi je, uglavnom, ispricao da na svetu postoje samo istina i laž. Stvarnost i snovi, još bolje. Istina je stvarnost i tu nema šta da se priča, a laž su snovi...
Tu mi, verovatno, nešto nije bilo jasno, jer se sećam da mi je objašnjavao da su snovi samo male laži, a ne nešto drugo. Male, leteće, najlepše laži. Snovi su andeli laži...
Oni koji odaberu samo istinu, ili samo snove, znaju da od toga sreće nema. Dve osnovne životne kemikalije zato se uvek mešaju, ali to je vec crna magija, i kap jednog u drugom često je premalo, a dve kapi često su previše. Malo ko nalazi meru, ali svi pokušavaju i to je najvažnije.
A posebni, čarobni i nevidljivi ćup u kom se mućkaju istine i laži, stvarnost i snovi, naziva se ponekad i Mašta.
U tom Ćupu je štos...
Kad ono prestaje detinjstvo?
Kad ti neko prvi put na ulici kaže "Vi"? Kad zaplešeš na maturskom balu, kad položiš vozački, kad kupiš prvi kurton u apoteci? Ne zna se tačno...
Ja mislim da prestane, kad ostaneš bez Ćupa. Kad dozvoliš da ti ga uzmu, ili ga, ne znajuci da ga koristiš, sam razbiješ...“
„Jednom se tako naslonila na dovratak, prekrstila ruke na grudima i potražila me dugim, tajanstvenim pogledom. Zamislio sam je kako pegla male decije stvari, video sam sebe sa novinama otvorenim na sportskoj strani, i cuo sam radio sa vecernjim željama slušalaca...
Znam, nije to idealna slika, štaviše, feministkinje bi je rado iscepale u paramparcad, ali, jaj je nisam ni spomenuo misleci da je idealna. Nipošto. Hteo sam samo da objasnim šta se dogadalo sa mnom.
Dotad sam devojke, razmišljajuci o njima, uglavnom svlacio do gole kože. U mojim malim nocnim fantazijama bile su postrojene kao na sistematskom pregledu, i retko je koja uspela da sacuva na sebi par crnih carapa, ili neku slicnu perverznu krpicu.
Ona je bila prva koju sam obukao u nešto...
Prokleta amnezija, sve se zamaglilo kao ogledalo u kupatilu i nikako ne mogu da se setim te haljine. Jedino pamtim da je bila duga. I svilena. I nežna...
I bela?
Dobro, predajem se, i bela. Pa šta?
Mnogo se vode otad provaljalo pod Tvrdavom, i da ovaj svet negde nema rupu, Dunav bi ga vec deset puta potopio do sad...
"Zauvek" je, ipak, samo rec...
Velike reci obicno imaju malu grešku, i smanjuju se za mrvicak svaki put kad ih izgovoriš. Ni od mog "zauvek" nije ostalo bog zna šta.“
„Zaspala je na kaucu dok sam se petljao sa jastucnicom u drugoj sobi, i nisam imao srca da je budim. Podmetnuo sam joj jastuk pod glavu i nameravao da je pokrijem mekim kariranim cebetom, ali mi se ucinilo da to, nekako, ne ide uz tesni, svecani kostim.
Šta sad?
Nisam mali, bilo mi je jasno šta se to dešava izmedu nas, ali dotad je sve ipak išlo po nekom redu. Ono što mi je palo na pamet bilo je prilicno preko reda, i uveliko je prelazilo granice pristojnosti.
Hm, kad smo vec kod granica, ona je prva izazvala granicni incident, zaspavši na mom kaucu, pošto se prethodno, mimo bon-tona, pojavila nenajavljeno, kasno, i tako dalje. Dabome. To mi je pomoglo da lakše rešim dilemu.
Pažljivo, kao ekspert za demontiranje paklenih mašina, povukao sam patent-zatvarac na njenoj suknji.
Zzzzzzzzzzzzip!
Za razliku od Emilije, devojcure kojima sam nekad povlacio cipzare bile su veoma budne, a ajkule sa kojima imam posla zadnjih godina suknje skidaju same, i to, uglavnom, još u liftu, ili u hodniku, pred vratima, kad nisu u velikoj žurbi.
Ovo je za mene bilo nešto sasvim novo...
Cudna kombinacija cednosti i nekrofilije uplašila me je toliko da sam hteo da odustanem, ali onda je ona, u polusnu, pomerila onaj nevaljali deo koji mi je smetao, suknja je samo kliznula preko svile njenih bokova, i pracaknula se u mojim rukama.
Devojke nikad nisu u tolikoj nesvesti da ih može skinuti neko kome to pri svesti ne bi dozvolile. Njeno podsvesno poverenje samo me je obavezalo da budem još nežniji.
Zadržavajuci dah, kao da tražim šifru na sefu, okrenuo sam tri presvucena dugmeta na gornjem delu kostima, i pogodena kombinacija otkrila je malog zlatnog Isusa na njenom lancicu. Mucenik je, široko raširivši ruke, branio jednodelni crni cipkasti triko, koji je pomalo licio i na "korset", nema veze, u svakom slucaju, to je bilo poslednje "nešto" što je ostalo na njoj.
Ne brini, Gospode. Znam šta radim...
Ušuškao sam je u cebe sa svih strana, i tek onda odškrinuo vrata terase, složio na naslon kauca stvari u kojima je došla meni, a na naslon stolice koje ce joj biti potrebne kad dode sebi, i na brzinu, pod telefonskim brojem pumpe, nažvrljao kratku novelu o bravi i kljucu, za slucaj da odluci da zbriše kuci pre nego što se ja, ujutru, vratim.
Ali, davo mi je sedeo na ramenu...
Bio sam vec na vratima, kad sam pomislio da ce ipak biti bolje ako s nje skinem još nešto što bi joj moglo smetati u snu. Ta crna stvar bila je pomalo komplikovana, nisam imao predstavu kako se demontira i skida, ali kad sam je se jednom dotakao, više nisam mogao da je pustim iz ruku. I uspeo sam...
Gledajuci dugu ridu kosu, prosutu po belom damastu, shvatio sam da nisam pogrešio kad sam rešio da idem do kraja, i da sam dobro uradio što sam joj na kraju konacno skinuo i tu veliku crnu šnalu.
Šnalu?
Šnalu. Pa šta?
"Sram bilo onoga ko zlo pomisli"...
To piše na Ordenu Podvezice. Na Ordenu Šnale ne piše ništa, pošto to odlicje, zasad, ocigledno ne postoji.
Da postoji, ja bih ga vec imao na šinjelu...
Ne znam šta bih još morao da uradim da postanem svetac, ali mislim da sam glavni posao vec obavio. Sad, ako i treba da ubijem neku aždaju, ili da spasem dva-tri grada od kuge i propasti, to ce, posle svega ovoga, biti samo puka formalnost.
Samo polako. Nisam ja lud. Barem ne toliko...
Cula su naelektrisala vrhove prstiju kojim sam joj doticao kožu i pratio besprekornu liniju glatkih ramena, tragajuci uzalud za malom, najmanjom greškom. Mirisala je na Indiju, na breskvu, na izvor, biseri su virili iz tek odškrinute školjke njenih usana, osetio sam u bradi laki drhtaj, jeku jedne davne groznice, za koju sam mislio da umire kad te obuzme, i da se više ne može vratiti ako je jednom preboliš.
Da, želeo sam je. Još kako sam je želeo... Dodirnuo sam joj mali prst na nozi, bezuspešno pokušao da nadlanicom uklonim beleg iz detinjstva sa njenog levog kolena, udubio se u cudni raspored sicušnih mladeža na tilu vitkih leda... I trgao se. Uplašen...
Koliko to na njoj ima tajnih mesta koja bih želeo da poljubim?
Ali, ne sad. Jednom. Možda...
Ja sam momak staromodan. Prevaziden. Po mojoj religiji, moja želja je samo pola želje...
Lepo sanjaj, mali mišu nabareni. Ko zna da li ceš mi ikad više biti tako blizu? Možda cu se kajati, možda cu jednom morati da se napijem svaki put kad se setim ove noci...
Neka...
Ako ikad budemo spavali zajedno, to ce biti onako kako sam zamislio. I kako Bog zapoveda. I niko nece spavati za vreme tog spavanja...
Laku noc, njene pospane oci...“ |
